Сербский перевод М. Панич-Сурепа
Источник: Слово о полку Игорову. Jуначки спев XII века. Са староруског превео М. Панић-Суреп. Београд: Нолит, 1857.
- 1. Не би л, браћо, лепо било
старом речју отпочети
мучну повест о походу Игорову,
о Игору Свјатславићу? - 2. Та ту песму певат треба
ко садашње што се поју,
не схватањем Бојановим. - 3. Би вешт Бојан –
ал кад кога тај хоћаше опевати,
мислима се разиграва по дрвећу,
по пољима мрки вуче,
сури орле под облаке! - 4. Тај кад раздор старих дана помињаше
– причало се –
пушта десет соколова против јата лабудова:
и првога кога стигне
он натера да запева
о староме Јарославу,
о храброме Мстиславу
што Ређеђи смаче главу пред четама пред касошким,
ил о дичном о Роману Свјатславићу. - 5. Бојан, браћо, то не пушта
соколове на лабуде,
већ он своје веште прсте
са струнама живим склада;
они сами кнезовима звонко славу одзвањаху. - 6. Отпочнимо онда, браћо, повест нашу
од старога Владимира до Игора садашњега,
што крепошћу ум опаса
а изоштри срце чојством; - 7. напојив се ратна духа
он поведе храбре чете
у пределе половецке
зарад своје Земље Руске. - 8. Тад погледа Игор
на светло сунашце
и угледа где од њега
сву му војску прекри тама. - 9. И рече кнез Игор
дружини својој: - 10. «Браћо
и дружино!
Часније је изгинути
него робље постанути; - 11. уседнимо зато, браћо,
на коњице брзоноге,
да видимо
Дон плаветни». - 12. Страст је кнезу
ум испила
а жеља му да Дон види
потискује знамен црни. - 13. «Ил ћу – рече – поломити копље своје
накрај поља половецког,
с вама, Руси, главу своју положити,
ил напит се шлемом Дона». - 14. О, Бојане, славуј-певче старих дана,
да опеваш ти тај поход
скакуто би, о славују, по дрвећу умишљену,
под облаке лето умом
свијајући обе поле славе исте,
стазама би Тројановим гонио се
преко поља преко гора. - 15. Тај би ђетић моро песму
запевати о Игору: - 16. «Не занесе бура пољем
соколове,
већ то јата чавки беже
води Дону великоме». - 17. Ил би можда вешти Бојан,
то унуче Велесово,
отпочео: - 18. «Ржу коњи иза Суле –
звони слава у Кијеву;
трубе трубе Новгородом –
стег се диже у Путивљу!»
Игор чека мила брата Всеволода. - 19. И буј-тур му Всеволоде проговори:
- 20. «Једин брате,
о једини светли дане
ти, Игоре!
ми смо оба Свјатславићи. - 21. Седлај, брате,
своје коње брзоноге, - 22. моји су ти припремљени,
оседлани већ у Курску. - 23. А Курјанци, моји кмети опробани,
рођени су под трубама,
одњихани шлемовима,
с врха копља отхрањени, - 24. пути су им сви познати
и јаруге све им знане,
луци вазда затегнути,
пуни тулци отворени,
а сабље им изоштрене; - 25. сами јуре, као мрки вуци пољем,
тражећ за се част бојевну, кнезу славу». - 26. Тада ступи кнез Игоре у стремене своје златне
и појаха пољем равним. - 27. Сунце тамом застираше пут пред њиме;
- 28. ноћ, стењући на њег’ грозом, птице буди;
звиждук звери подиже се; - 29. Див смутљиви
с врх дрвећа кличе, зове
земље туђе, – да ослушну,
земље Волге,
и Поморја,
и Посуља,
и Сурожу,
и Корсуњу
и тебека, тмуторкањски о идоле! - 30. А Половци путевима неутртим
беже Дону великоме:
таљиге им шкрипе ноћу
ко лабуди распршени.
Игор к Дону војску води. - 31. Несрећу му слукте птице
са дубова,
грозу вуци завијају
јаругама;
кликом орли звери зову на лешеве,
штекћу лије на штитове на црвене. - 32. Руска Земљо, ти сва оста за хумкама!
- 33. Полагано, дуго мркне…
- 34. Румен зраци већ су згасли…
Прекрилила магла поља… - 35. Славујева песма усну,
говор чавки разбуди се. - 36. Руси поља непрегледна црвен штитом преградише
тражећ за се част бојевну, кнезу славу. - 37. Кад у петак, зором рано,
на Половце на погане нагазише
и, стрелама по пољу их разгонећи,
награбише с’ красних дева половецких,
злата,
свиле,
и драгуља. - 38. Простиркама,
јапунџима,
кожусима
сташе мостит мосте блатом,
мочварима,
свакојаким половецким бисер благом. - 39. Стег црвени,
бели хоругв,
туг хановски,
сребрн дршку
јуначини Свјатславићу! - 40. Спи у пољу храбро гнездо Ољегово.
Далеко се залетело! - 41. Није оно за плен лаки одгојено
ни соколу,
ни јастребу,
а ни теби, црни вране,
ти погани Половљане! - 42. Гзак ко курјак бежи даље,
а Кончак му пут казује води Дону великоме. - 43. Другог дана сасвим рано
зазори се зора крвљу; - 44. црн-облаци с мора плове
да прекрију четир сунца,
а кроза њи’ сикћу муње. - 45. Страшан гром ће загрмети!
Пљусак стрела доћ’ ће с Дона великога! - 46. Ту ће копља да се крше,
ту ће сабље да се ломе
о шлемове половецке
а на реци на Кајали,
покрај Дона великога! - 47. Руска Земљо, ти сва оста за хумкама!
- 48. Ветри, деца Стрибогова, веју стреле од приморја
на пукове Игорове. - 49. Земља тутњи,
замућене реке теку,
прах покрива бојно поље, - 50. а стегови назначују
да Половци лесом иду
и од Дона и од мора, - 51. са свих страна руску војску окружују.
- 52. – – –
- 53. – – –
- 54. – – –
- 55. – – –
- 56. – – –
- 57. – – –
- 58. – – –
- 59. – – –
- 60. – – –
- 61. – – –
- 62. Хвалисава кнез Бориса правда вечна суду дозва
и на покров на зелени, крај Канине,
због клевете Ољегове
јуначину младог баци. - 63. А Свјатополк са Кајале раван-ходом оца доне
измеђ коња угарскијех
у Софију свету цркву у Кијеву. - 64. Тад за доба тог Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Даждбогових потомака,
у бунама кнежевскима век се људски поскраћива. - 65. Тад по руској земљи кликтај ратарев се ретко чуо,
ал гракташе често врани
трупла делећ измеђ себе,
а и чавке свој збор браше
тражећ дела у мршини. - 66. Тако то би тих ратова и похода,
а о овом још се не чу!
Од свитања до вечера,
од вечера па до зоре
лете стреле прекаљене,
грме сабље о шлемове
и челична копља прште - 67. у пределу непознатом
усред земље половецке.
Црна земља под копитом би костима засејана
а залита крвљу људском:
туга ниче Земљом Руском. - 68. Шта ми шуми,
шта ми звони, - 69. до зоре је још далеко?!
Игор враћа своје чете:
жао му је мила брата Всеволода. - 70. Дан се бише,
бише други;
трећег дана око подне паше стези Игорови. - 71. Ту се браћа разлучише на обали Кајалиној;
- 72. ту крв-вина не дотече,
- 73. ту пир Руси окончаше;
напојивши свате своје, ту и сами полегаше
зарад своје Земље Руске. - 74. Вене трава од жалости,
а од туге дрвеће се земљи свија. - 75. Невесела већ година наста, браћо,
већ пустиња прекри снагу. - 76. Уђе свађа међу војску Даждбогових потомака;
у обличју девојачком земљом она Тројановом
лабудовим крилма пљесну;
дође с ушћа реке Дона,
пљесну – прогна жирна лета.
Преста борба - 77. наших кнеза с поганима,
а брат брату рећ’ ће тада:
«То је моје, и то моје».
Сташе кнези за све мало
говорити: «велико је»
и побуне против себе сами коват. - 78. А поганци са свих страна захватаху с победама
Земљу Руску. - 79. О, далеко соко заће, птице тукућ’ – чак до мора!
- 80. Игорову храбру војску не ускрсну!
- 81. Цикну за њом Скрб и Лелек
и полете Земљом Руском, - 82. распаљени по народу у розима жар разносећ.
Заплакаше руске жене, наричући: - 83. «Јао, миле никад више
ни сновима досањати,
ни мислима домислити,
ни очима сагледати,
нит се њиним сребром златом икад више накитити». - 84. И град Кијев јекну тугом
и Чернигов од напасти. - 85. Бол се разли Руском Земљом,
тешка жалост токовима њом потече. - 86. И док кнези против себе сами буне свуд коваху,
- 87. поган сама с победама
насрташе Земљом Руском
од свакога дома данак «по белицу» убирајућ. - 88. Тако та два Свјатславића
– кнез Игоре и Всеволод –
разбудише подлост ону и неслогу
коју отац успава им - 89. грозом,
грозни кнез велики кијевљански Свјатославе:
он је беше обуздао силним својим пуковима
и челичним мачевима;
згази земљу половецку,
пређе брда и јаруге,
смути реке и језера
и сасуши мочваришта.
А Кобјака поганога од приморја
из гвоздених бројних чета половецких
као да је вихор, диже:
у град Кијев Кобјак паде,
у зборницу Свјатослава! - 90. Ту ти Немци и Млечани,
ту и Грци и Моравци
поју славу Свјатославу,
а Игора кнеза коре
што погребе изобиље на дну реке половецке, у Кајали,
засипљућ је руским благом. - 91. Ту и Игор кнез преседе из златнога седла свога
у робовско. - 92. Зацвилеше градске бране,
а весеље свуда свену. - 93. Сан Свјатослав мутан сања
- 94. у Кијеву на горама.
«Синоћ су ми – он причаше – навлачили
покров црни
на кревету тисовоме; - 95. даваше ми плава вина
с грозним једом помешана; - 96. из тулаца без стрелица иноверна поган сипа
крупан бисер по грудма ми, - 97. негујућ ме.
Таваница без ослонца
у мом трему златоврхом. - 98. Од вечери па ноћ целу
гракташе ми гробни врани - 99. у Плесењску
и леташе сињем мору,
а шикара ко кијанска дизаше се у подграђу». - 100. Бојари ће рећи кнезу:
- 101. «Кнеже, туга ум ти запленила;
- 102. два сокола одлетеше
од очева златна стола
добит града Тмуторокња,
ил напит се шлемом Дона.
Соколима, авај, крила потсекоше
мачевима неверничким,
а њих саме већ спуташе
у опуте од железа. - 103. И би тама до три дана:
помркнула два сунашца,
два пламена стуба згасла,
два месеца млада с њима
– Ољег и млад Свјатославе,
помрчином увише се
и у море потонуше,
разбудивши грдну смелост агарјанску. - 104. Ој, на реци на Кајали откад тмина светлост покри
- 105. Руском Земљом Половци се распростреше
ко из лога кот пантерски. - 106. Већ на хвалу хула паде;
- 107. већ слободу сила тресну;
- 108. већ на земљу Див се врже.
- 109. Већ и готске лепотице
запеваше по приморју:
звонећ оне руским златом
поју време свога Боса,
њишу наду за осветом Шарукана. - 110. А ми, браћо и дружино, без весеља!»
- 111. Тад велики Свјатославе
проронивши златно слово
са сузама помешано
ово рече: - 112. «О, синовци моји мили, Игоре и Всеволоде!
Половецку земљу рано
мачевима цвелит стасте,
и искати за се славу.
Ал без части благослова ви одосте
и неславно крв погану већ пролисте. - 113. Срца су вам храбра, знадем,
љутим гвожђем искована,
а бујношћу прекаљена. - 114. Шта сребрним сединама мојим сада причинисте?
- 115. Ја не видех да слушасте
ни силнога,
богатога,
многољудног
брата мога Јарослава
с черниговским бојарима,
војводама,
с Татранима,
Шељбирима,
Топчацима,
Ревугима,
с Ољберима.
Они некад без штитова, само с ножи из чизама
кликом војске разгонише
звонећ славом прађедовском. - 116. Ви рекосте: «Сами ћемо чојствовати!
Прошлу славу побраћемо само за се,
а садашњу поделити измеђ себе!» - 117. Није л дивно, браћо моја, када и стар помлади се?
- 118. Кад соколу перје стари
он високо птице гони:
не да гнезда скрнавити. - 119. Но, зла ево – кнезови ме не помажу:
- 120. године се наопако обрнуше.
- 121. У Римову народ пишти под сабљама половецким,
а Владимир у ранама. - 122. Јад и туга снађе сина Гљебовога!»
- 123. Моћни кнеже Всеволоде!
Зар се теби бар мислима издалека не долеће
очев златни престо бранит? - 124. Ти би мого реку Волгу и веслима разбацати,
шлемовима Дон исцрпсти! - 125. Да си овде, робиња би
по грош била,
роб и мање. - 126. Ти би мого и по суху
живим копљем – синовима кнеза Гљеба
бацати се на погане. - 127. Буј-Рјуриче и Давиде!
Не пловише л ваши војни
под злаћаним шлемовима реком крви? - 128. Не рика ли дружина вам,
ко бикови,
бојним пољем
у ранама од мачева? - 129. О, господо, у стремене златне ступај
због неправде ових дана,
зарад своје Земље Руске,
и за ране Игорове,
плаховита Свјатславића! - 130. О, Галицки Осмомисле Јарославе!
Високо си ти засео
на престолу златоковном,
ти угарске кршне горе
подупиреш челик војском
и краљеве путе сечеш,
и Дунава врата браниш,
намет вржеш кроз облаке,
свој суд судиш до Дунава. - 131. Грозе твоје крајевима многим теку,
отворен је теби Кијев,
са очева златна трона бацаш стреле
на султане за земљама. - 132. Па де стрељај, господине, у Кончака
роба гадна,
зарад своје Земље Руске,
и за ране Игорове,
плаховита Свјатславића! - 133. Буј-Романе, Мстиславе!
Храбре мисли ваш ум носе на подвиге. - 134. Високо се ти залећеш, у бујности, делу смелом
као соко кад на женку устреми се силовито,
јер се само у бурама соко пари. - 135. Јунаци вам оклопљени
под латинским шлемовима.
Дрхтала је земља од њих,
многе стране –
Исток,
Литва,
и Јатвјази,
Деремела,
и Половци тад сулице положише,
главе своје приклонише
под њиховим мачевима челичнима. - 136. А сад ево кнез Игора!
Сунцу зраци утрнуше,
а дрвеће назор лишће с грана срони: - 137. разграбљени већ градови и по Роси и по Сули.
Игорову храбру војску не ускрсну! - 138. Дон те кличе, чујеш кнеже,
и кнезове на победу себи зове. - 139. Храбри кнези Ољговићи већ доспеше у окршај…
- 140. О, Ингваре, Всеволоде,
и ви сва три Мстиславића,
не рђава гнезда птићи!
Не добисте л ви власт своју
ратним жребом! - 141. Где су ваши златни шлеми
и сулице ваше пољске
и штитови? - 142. Заградите пољу врата
оштрим својим стрелицама
зарад своје Земље Руске,
и за ране Игорове,
плаховита Свјатславића! - 143. Већ не тече сребрн струјом река Сула
за град горди Перејаслављ,
а и Двина блато ваља
под кликтајем поганаца
за житеље град-Полоцка. - 144. Сам самцити кнез Изјаслав, син Васиљков,
мачевима својим оштрим што позвони
о шлемове литваначке,
згуби славу деда свога, кнез Всеслава,
и под штитом под црвеним
на облитој крвљу трави
мачевима литваначким би разнесен
са љубимцем, - 145. рекав тада:
- 146. «Дружину су твоју, кнеже,
прекрилили лешинари,
а крв звери полизаше». - 147. Не би ту му мила брата Брјачаслава,
ни другога – Всеволода:
сам испусти бисер душу
из храброга свога тела
кроз ождреље златоткано. - 148. Зацвилеше тужбалице,
радост свену,
трубе трубе городенске. - 149. Јарославићи и унуци сви Всеслава!
Та спустите свој стег најзад,
одложите једном маче рушилачке. - 150. Из славе сте прађедовске већ испали!
- 151. Ви сте својим раздорима
први стали наводити невернике
на прекрасну Земљу Руску,
на достојност Всеславову. - 152. Иза ваших свађа поче
насртање половецко!
После дугог, седмог века Тројанова - 153. за девицу-љубимицу
коцку баци кнез Всеславе. - 154. Користивши лукавошћу туђе коње
он доскочи Кијев граду
и дршком се копља таче
златна стола кијевскога. - 155. А одатле, ко звер љути,
скочи ноћу из Белграда
обавијен сивом маглом; - 156. већ ујутру, секирама
раскри врата Новгорода,
разби славу Јарослава; - 157. онда даље ко вук скочи
с Дудутока до Немизе.
На Немизи – од глава се стере снопље,
ту гвоздени млате ланци,
на вршај се живот баца,
од тела се душа веје. - 158. Тад обале Немизине
добрим нису засејане,
већ костима деце руске. - 159. Кнез Всеславе људма суди
и градове кнезовима додељива,
а сам ноћу ко вук трка:
из Кијева Тмуторокњу дотрчава до петлова,
великоме богу Хорсу вучји путе претрчава. - 160. У Полоцку, у Софији светој цркви,
док јутрење њему рано звона звоне,
он звоњаву у Кијеву другу слуша. - 161. Ал иако вешта душа у храброме би му телу,
од невоље често страда. - 162. Вешти Бојан уман припев
већ одавно њему сложи: - 163. «Ни лукави,
нити чио,
па ни сама птица чила
не избеже суду божјем». - 164. О, стењаће Руска Земља
помињући старо доба
и кнезове своје прве! - 165. Оног старог Владимира
ког могућно било није за кијевске везат горе! - 166. Ево и сад где стегови подижу се Рјурикови,
а други су – Давидови,
ал посебно платна им се лепршају. - 167. Копља поју!
- 168. До Дунава Јарославнин глас се чује,
усамљена кукавица зором кука: - 169. «Полетећу кукавица пут Дунава, – тужи она –
- 170. поквасићу дабров рукав у Кајали
- 171. и утрти кнезу моме љуте ране
на телу му јуначкоме». - 172. Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се: - 173. «Ветре, ветре!
Зашто, ветре господине, супрот вејеш? - 174. Што наносиш хинске стреле
крилма лаким
на мог милог војна војску? - 175. Зар ти мало беше, ветре, вејат горе, облацима
и љуљати лађе морем? - 176. Зашто, ветре господине, радост моју
по ковиљу ти развеја?» - 177. Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се: - 178. «Дњепре, Дњепре прослављени!
Ти просече кршне горе
кроз сву земљу половецку; - 179. ти на себи њиха лађе Свјатослава
до станишта Кобјакова. - 180. Доњихај ми, господине, војна мога
да на море зором рано
не шаљем му сузе своје». - 181. Јарославна зором плаче
у Путивљу на бедему, тужећи се: - 182. «Сунце светло и тросветло!
Ти свакоме красно јеси: - 183. Зашто онда, господине, просу своје пламне луче
на мог милог војна војску?
Што у пољу безводноме жеђу скврчи лукове им
и заклопи тугом тулце?» - 184. Љеска море у поноћи;
вихорови магле гоне.
Кнез Игору бог пут каже
из области половецке
Земљи Руској,
ка очеву златном столу. - 185. Повечерња румен згасну.
Игор спи,
Игор бди,
Игор мишљу поља мери
од великог Дона до малога Донца. - 186. Коња ноћу Овлур звизну преко реке;
кнезу ваља разумети:
Остат не сме! - 187. Овлур кликну,
земља топну,
влат зашуми,
арњеви се половецки покренуше. - 188. А кнез Игор тад поскочи
веверички – ка шевару,
па на воду, као утва. - 189. На брза се бацив коња
ко вук боси с њим потече. - 190. Луговима Донца лети
као соко облацима.
Лове гуске и лабуде
за доручак,
ручак,
вече. - 191. Кад ко соко Игор лети,
Овлур ко вук пољем јури,
тресућ собом студен росу.
Претргоше своје коње брзоноге… - 192. Донец рече:
- 193. «Кнез Игоре!
Слава теби,
срам Кончаку,
а весеље Руској Земљи». - 194. Игор рече:
- 195. «Ој, ти Донче!
Теби слава
што на валу њиха кнеза;
што му стера зелен траву
по сребрним обалама;
што-г одева топлом маглом
у просенку зелен грана; - 196. што утвама чува њега на водама,
галебима на струјама,
а лискама у ваздуху». - 197. Ниси као река Стугна
– још му рече – худе струје,
што потоке и чунове туђе гута
ширећи се уворишту,
што утопи млада кнеза Ростислава.
На црноме брегу Дњепра - 198. плаче мати млада кнеза
оплакује Ростислава. - 199. Цвили цвеће од жалости,
а од туге дрвеће се земљи свија… - 200. То што свракће, нису свраке:
то по трагу Игорову Гзак с Кончаком честом језди. - 201. Тад гаврани не грактаху,
и чавке се притајише,
а ни свраке не торочу, - 202. само степске змије пузе.
Ударцима кљуна детлић указује пут ка реци,
а веселом песмом славуј најављује скори расвит. - 203. Прозбориће Гзак Кончаку:
- 204. «Ако соко гнезду лети,
прострелимо соколића
својим златним стрелицама». - 205. А Кончак ће Гзаку рећи:
- 206. «Ако соко гнезду лети,
спутат треба соколића
д ево ј чицом-лепотицом. » - 207. Онда рече Гзак Кончаку:
- 208. «Спутамо л га лепотицом,
не оста нам ни соколић
ни девица лепотица;
туће птице нас ће бити
по пољима половецким». - 209. Некад Бојан и Ходина,
песмотворци Свјатослава
а љубимци старог доба јарославског,
кнез Ољега – реч су рекли: - 210. «Тешко глави без плећију,
јао телу без главе му» –
Руској Земљи без Игора. - 211. «Сунце светли небесима,
Игор кнез у Руској Земљи»– - 212. поју деве на Дунаву,
глас се вије преко мора, до Кијева. - 213. Иде Игор Боричевом
к светој Мајци Пирогошкој. - 214. Земље срећне, градови весели.
- 215. Певајући старим кнезовима,
запевати ваља и младима: - 216. «Слава! Игору Свјатславићу,
и буј-туру Всеволоду,
Владимиру Игорићу!» - 217. Здраво да сте кнезови с дружином,
борци против вражје војске
за хришћанство! - 218. Кнезовима и дружини
Слава!
Амин.
Ссылка
Если вы используете корпус в научной работе, пожалуйста, сошлитесь на эту публикацию:
Орехов Б. В. Параллельный корпус переводов «Слова о полку Игореве»: итоги и перспективы // Национальный корпус русского языка: 2006—2008. Новые результаты и перспективы. — СПб.: Нестор-История, 2009. — С. 462—473.